O EGU i tomu slicno

EGO
O EGO, bozanstvo moje. Ti koji vladas mnome.
TI, tj. JA mene kroz zivot vodi. Ali ne ka slobodi.
E, sto je lepo kada se oslobodis sebe, kada se oslobodis pritiska
da nesto ucinis u zivotu, da napredujes, da radis vise, bolje, jace, brze...
Kada ne zavidis.
To je sve jedan veliki teret.
Ego, takmicenje, napredovanje, karijera, sta misle drugi, sta zele drugi,
sta neko ima - a ja nemam, da komsiji crkne krava...
Kada se covek oslobodi tih gluposti, onda moze da stvara.
Stvara, pravi svasta.
I nikuda ne zuri.
Danas ljudi zure zbog novca, boljeg statusa, da ih drugi ne preteknu.
I svi trce za ne znam cime.
Trce da imaju moc, uticaj, postovanje...
Trce i saplicu se.
Volim da imam postovanje kada me vole, a ne kada sam mocan.
Lazno je imati postovanje zasnovano na moci.
Kada moc nestane, onda nema ni postovanja.
Ljubav ne nestaje.
Ovde govorim u apsolutima.
Idem da se oslobodim necega, ali konkretnog. Vesa, na primer.

Pisac

Pisac.
Onaj koji niže reči, ideje. Pisac može da sa sobom razgovara. Za to ima dara.
Može da sanja, mašta, i sebi da oprašta.
Bezgranična ljubav.
Ljubav za slobodom, dobrotom, lepotom.
Novinari su oni koji su hteli da postanu pisci, ali su umeli samo da nižu reči, ali ne i ideje.
Pisci koji su i novinari su pisali uglavnom uz šoljicu, ili šolju kafe, ispred prozora, ili na balkonu,
ili u lokalnoj kafani gde isti teku dani. Sve dok neko iz društva prestane dolaziti.
Uzmeš pero, parče papira i nastane priča, neka istorija.
Malo humora, malo drame i kao da se knjige pišu same.
Rečenica kratka, rečenica duža, koliko se koja misao pruža.
Od pisanja se ne živi, već se ono živi.
Pisanje nije sredstvo, već život.
Teško je nositi cement, ali je teže nositi ideje.
Od fizičkog posla se odmara, a od ideja nikada. Mozak brblja, ruka piše, nekad manje, nekad više.
Ima i kada mozak štrajkuje, kad stane.
Dok se ne defragmentuje.
A to je najbolje uz ljubav, lepotu, čistotu, duh, hrabrost, i još neke vrline.
Jedna ideja drugu goni, nosi, srasta...
Ma dosta.
Čekam te.
MT (marko tvoj)